Ko je, da­kle, po­bi­je­dio a ko iz­gu­bio na van­red­nim par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji? Na pr­vi po­gled po­bjed­ni­ka ne­ma, jer ni­jed­na par­ti­ja ni­je do­ba­ci­la do pro­ste ve­ći­ne, a opet, zna­lo se ko će for­mi­ra­ti no­vu vla­du pri­je ne­go što su svi gla­so­vi pre­br­o­ja­ni. Za­i­sta im­pre­si­van pri­mjer po­li­tič­ke efi­ka­sno­sti, po­go­to­vo kad se po­re­di sa ope­ret­skom ne­iz­vje­sno­šću iz na­ših kra­je­va ko će bi­ti pre­mi­jer umje­sto pre­mi­je­ra ko­ji je po­stao pred­sjed­nik.
No­vi bri­tan­ski ,,pr­vi mi­ni­star” će bi­ti onaj sta­ri, da­kle li­der­ka kon­zer­va­ti­va­ca Te­re­za Mej. Ko­ja to ni­čim ni­je za­slu­ži­la, jer je iz­bo­re ras­pi­sa­la da bi po­ve­ća­la ve­ći­nu, a re­zul­tat je da ju je iz­gu­bi­la. Zbog to­ga je do­bit­nik par­ti­ja ko­ja se do pri­je tri da­na ni­je mno­go po­mi­nja­la, Par­ti­ja de­mo­krat­skih uni­o­ni­sta (DUP), dru­štvo iz Sje­ver­ne Ir­ske sa 10 po­sla­ni­ka ko­je je po mno­go če­mu kon­zer­va­tiv­ni­je od zva­nič­nih kon­zer­va­ti­va­ca.
Uni­o­ni­sti, me­đu­tim, ni­su zva­nič­ni ko­a­li­ci­o­ni part­ne­ri, pa ne­će da­kle bi­ti po­ga­đa­nja oko mi­ni­star­skih mje­sta, što zna­či da će po­dr­šku vla­di pru­ža­ti spo­lja, od slu­ča­ja do slu­ča­ja. I ta­ko­đe zna­či da ova­kav aran­žman ne mo­že du­go da tra­je, pa će po svoj pri­li­ci Bri­tan­ci u do­gled­no vri­je­me po­no­vo na iz­bo­re.
Naj­vi­še raz­lo­ga da uče­šće u iz­bor­noj utak­mi­ci pro­gla­si uspje­šnim ima opo­zi­ci­ja. Par­ti­ja bri­tan­ske in­sti­tu­ci­o­nal­ne lje­vi­ce, la­bu­ri­sti, po­bi­je­di­la je u 262 iz­bor­ne je­di­ni­ce i ima­će 32 po­sla­ni­ka vi­še ne­go do­sad (sal­do kon­zer­va­ti­va­ca je 13 ma­nje). Po­što Do­nji dom ima 650 mje­sta, da­le­ko su od ma­gič­ne broj­ke 326, pa da­kle i od po­vrat­ka na vlast, ali su ubje­dlji­vo opo­vr­gli pred­iz­bor­ne prog­no­ze da će bi­ti po­tu­če­ni do no­gu.
Zbog to­ga je mo­ral­ni po­bjed­nik ovog nad­me­ta­nja nji­hov li­der Dže­re­mi Kor­bin, do ju­če oma­lo­va­ža­van u sop­stve­nim re­do­vi­ma, ko­ji se po­ka­zao spo­sob­ni­jim ne­go što se či­ni­lo. Uspio je, na­i­me, da umje­sto ”breg­zi­ta” za glav­nu te­mu kam­pa­nje na­met­ne so­ci­jal­nu po­li­ti­ku, što je na­i­šlo na do­bar od­ziv ka­ko u re­do­vi­ma ,,se­ni­o­ra”, ta­ko i me­đu pri­pad­ni­ci­ma mla­đe ge­ne­ra­ci­je i po­ka­za­lo da su se Bri­tan­ci u do­broj mje­ri oslo­bo­di­li op­sje­ne de­snog po­pu­li­zma ko­ji je do­veo do ,,breg­zi­ta”.
Glav­na di­le­ma sa­da je ka­ko će se to od­ra­zi­ti na pre­go­vo­re o na­pu­šta­nju EU, ko­ji po­či­nju 19. ju­na i mo­ra­ju da se za­vr­še do mar­ta 2019. Umje­sto da bu­de oja­ča­na, bri­tan­ska po­zi­ci­ja je osla­blje­na. Kao i pri­je go­di­nu da­na, vla­da­ju­ća par­ti­ja je opet po­sti­gla auto­gol, ali utak­mi­ca se na­sta­vlja…
PO­ZO­RI­ŠTE U VA­ŠING­TO­NU: ”Pred­sjed­nik je la­žov”, glav­na je po­ru­ka po­li­tič­ke pred­sta­ve ko­ja je, dok su Bri­tan­ci po­sje­ći­va­li bi­ra­li­šta, Ame­ri­kan­ce dr­ža­la pri­ko­va­nim uz TV ekra­ne kao da je ri­ječ o fi­na­lu ,,Su­per­bo­u­la”, na­ci­o­nal­ne li­ge ta­mo­šnjeg fud­ba­la. Ovu di­jag­no­zu, ne do­du­še pr­vi, po­sta­vio je smi­je­nje­ni di­rek­tor FBI Džejms Ko­mi, svje­do­če­ći pred Oba­vje­štaj­nim ko­mi­te­tom Se­na­ta, što je na ne­ko­li­ko mje­sta pro­tu­ma­če­no kao ,,po­če­tak” im­pič­men­ta (opo­zi­va) Do­nal­da Tram­pa.
-Po­sto­ji sa­mo je­dan pre­se­dan za ono što je uči­nio Ko­mi, a to je Vo­ter­gejt- jed­na je od me­dij­skih ocje­na tog do­ga­đa­ja. Da li je za­i­sta bio ta­ko dra­ma­ti­čan?
Za­vi­si iz kog ugla se gle­da. Biv­ši di­rek­tor jed­ne od dvi­je naj­va­žni­je slu­žbe ame­rič­kog oba­vje­štaj­nog esta­bli­šmen­ta (dru­ga je CIA), po­ka­zao se kao ozbilj­an igra­č. Ni­je, na otvo­re­nom di­je­lu sjed­ni­ce (odr­žan je i dru­gi, za­tvo­re­ni), re­kao ni­šta što se od ra­ni­je ni­je zna­lo, ali je por­tret ak­tu­el­nog pred­sjed­ni­ka SAD do­pu­nio ne­kim va­žnim de­ta­lji­ma.
Re­kao je – i na ne­ki na­čin to uvjer­lji­vo do­ka­zao - da je smi­je­njen za­to što je od­bio da Tram­pu obe­ća ,,lo­jal­nost” i ne­ka­ko za­ba­šu­ri is­tra­gu o ru­skim ve­za­ma lju­di iz pred­sjed­ni­ko­ve eki­pe sa ru­skim zva­nič­ni­ci­ma. Ri­ječ je, iz­me­đu osta­log, i o nji­ho­vim su­sre­ti­ma sa ru­skim am­ba­sa­do­rom, ko­ji sa­mi po se­bi ni­su ne­do­zvo­lje­ni, ali pro­blem je u to­me što su pri­kri­va­ni, što je osnov za raz­ne spe­ku­la­ci­je o ru­skoj umi­je­ša­no­sti u tok iz­bor­ne kam­pa­nje i is­hod Tram­po­ve iz­bor­ne bit­ke sa Hi­la­ri Klin­ton.
Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nja se­nat­skih re­pu­bli­ka­na­ca i de­mo­kra­ta, Ko­mi ni­je osta­vio mje­sta sum­nji da je Tramp že­lio da se­bi pot­či­ni nje­ga i či­tav FBI, što sva­ka­ko kr­ši nor­me ame­rič­kog si­ste­ma. Iz na­še per­spek­ti­ve – čud­na mi ču­da: ni­ko ov­dje ne mo­že da bu­de na iole va­žnom mje­stu, a da ni­je pot­či­njen ono­me ko ga po­sta­vlja. I ame­rič­ki pred­sjed­ni­ci se okru­žu­ju oni­ma od ko­jih ne oče­ku­ju da ih sa­pli­ću, ali ono što je ta­mo pra­vi­lo je­ste da sva­ko ra­di svoj po­sao – i ču­va sop­stve­nu re­pu­ta­ci­ju. Jer pred­sjed­nik je na vla­sti naj­vi­še dva man­da­ta…
Tramp oči­gled­no ni­je u sta­nju da iza­đe iz ulo­ge še­fa po­slov­nog car­stva u ko­me je nje­go­va pr­va i po­sled­nja. I u Bi­je­loj ku­ći do­du­še mo­že da za­po­šlja­va i ot­pu­šta po na­ho­đe­nju, ali u po­li­ti­ci po­sto­je ne­ke ni­jan­se i ob­zi­ri ko­ji u bi­zni­su ni­su neo­p­hod­ni. Ig­no­ri­šu­ći ih, za­ra­tio je sa ,,du­bo­kom dr­ža­vom” – sa ,,si­ste­mom” - ko­ji je, pre­ko Ko­mi­ja, po­čeo da uz­vra­ća.
Ono što pred­sto­ji, kao i u slu­ča­ju Bri­ta­ni­je, sva­ka­ko ne­će bi­ti do­sad­no: bi­će još auto­go­lo­va i u ame­rič­koj uta­mi­ci.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić